Bor grad INFO

Da li je Dragan Varagić stručnjak i ekspert e-biznisa, e-marketinga, online PR konsultant, isključivo i uvek u toj oblasti ili ima i drugih interesovanja i aktivnosti?

- Profesionalna interesovanja su mi dodatno u vezi sa klasičnim menadžmentom, marketingom i PR-om, odnosno, veoma sam fokusiran u poslednjih 12 godina. Do tada sam radio mnoge druge stvari koje su mi i dale širinu u prepoznavanju problema u aktuelnim poslovima. Ako hoćete da budete stvarno uspešni u poslu, morate se fokusirati.

Postoji li razlika između iskustava u druženju sa velikim brojem ljudi sa kojim vi kontaktirate pre i posle offline druženja, tačnije, pošto nekoga koga znate mesecima u online komunikaciji upoznate i počnete saradnju ili čak druženje?

- Svi oni koji doživljavaju različito online i offline druženje imaju problem, obzirom da ako hoćete da imate kvalitetne veze sa osobama (bez obzira na način komunikacije), morate se ponašati (komunicirati) na isti način prema svima – iskreno. Poznato je da ne-mali broj osoba koristi Internet da bi stvorili identitet neke osobe za koju bi voleli da su oni, a to nisu stvarno. Takve osobe se odmah prepoznaju kada ih upoznate u klasičnom svetu.

Ima li Srbija čega da se stidi u poređenju sa okruženjem, posmatrano kroz prizmu upotrebe i zastupljenosti interneta i modernih tehnologija.

- Veliki broj pojedinaca koji su daleko napredovali u korišćenju Interneta ne mogu da “sačekaju ostale” da se masovnije/ozbiljnije priključe “Internet histeriji”, pa nije čudo što u ovim krajevima mnogi misle da bi mi trebali da se stidimo što nismo “dalje dogurali”. Činjenica je da ozbiljniju upotrebu Interneta u nekoj sredini čini prosek korišćenja različitih ciljnih grupa koje moraju da dođu do neke prelomne tačke, a kako su ovdašnje države suviše male, kod nas razvoj Interneta jednostavno ne može još da bude na tom nivou kao što je u razvijenijim zemljama. Prelomna tačka u korišćenju Interneta u poslovne svrhe jeste mogućnost da od Interneta ozbiljnije zarađuju stotine (ili hiljade) firmi, a ne desetak kako je kod nas za sada slučaj. Što više osoba lepo živi od Interneta, primena Interneta se brže razvija (jer neko ima poslovni interes za to).

Može li veliki broj mladih stručnjaka od web dizajnera, menadžera prodaje i plasmena roba i usluga pa do PR exerata pomoći u veoma teškoj ekonomskoj situaciji u Srbiji i kako?

- Ne mislim da u ovoj državi ima veliki broj stručnjaka bilo kog profila, ali bi veoma pomoglo ovdašnjoj situaciji kada bi se različite osoba dodatno edukovale da nauče svoj posao da rade bolje, efikasnije i sa više svesti o tome gde se taj posao nalazi sa aspekta potreba/ciljeva kompanija u kojima rade. Srbiji najviše nedostaje dodatna edukacija za osobe koje su već u poslu, jer se mnogi “ne mešaju u svoj posao”. Sa druge strane, mnogi nezaposleni bi mogli sa dodatnom edukacijom da se samo-zaposle na Internetu (ovdašnja tržišta rada već imaju obuku ovog tipa za nezaposlene).

Postoje grupacije, udruženja pa čak i registrovane grupe građana, koje deluju na internetu. Imaju li takve aktivnosti budućnost obzirom da se veći broj njih nikada uživo ne upoznaju.

- Naravno da svaki vid aktivnizma ima budućnost ako su članovi aktivnističke grupe posvećeni ostvarivanju svojih ciljeva. Ako postoji potreba, ovakvi aktivnisti koji se poznaju preko Interneta, sigurno će naći modus i da se druže van Interneta – Znam za takve slučajeve u Srbiji.

Imaju li društvene mreže poput FB-a i ostle uopšte budućnost.

- Budućnost društvenih mreža je u specijalizaciji. Počeće da se sve više pojavljuju specijalizovane društvene mreže za različite oblasti, gde će zainteresovani moći mnogo bolje i više angažovati oko profilisanih tema i srodnih interesovanja korisnika. Primer ovakve društvene mreže kod nas je www.KlubPutnika.com .

Puno je primera gde su online mediji i blogeri utucali na mnoge političke ali i ekonomske poteze vlasti na lokalnom nivou. Može li se reći da je online zajednica zauzela svoje mesto u političkim kretanjima i da li se jednog dana može očekivati oragizacija i primena online izbora, barem delimično što bi svakako u mnogome ekonomske izdatke i ljudske resurse u organizaciji svelo na minimum.

- Uticaj online zajednice na politiku postoji u nekom obliku, i taj uticaj će vremenom da raste. To se kod nas neće u značajnijoj meri desiti za naredne izbore (2012.), ali za sledeći ciklus (2016.) hoće. Organizacija online izbora zavisi od političke volje, a ne od nekih drugih činilaca, i videćemo da li će u narednim godinama neko imati politički interes da to pokrene.

Koliko borskih blogera poznajete i šta mislite o alternativnim pravcima razvoja opštine koja u neposrednoj blizini ima predivne predele pogodne za zimski, letnji, lovni ali i sportski turizam. Planine, nekoliko predivnihh pećina, jezero, izuzetno razvijenu floru i faunu koje je odolela velikm zagađenjima i rudniku koji svakodnevno izbacuje gomilu kanceroidnih materija i drugih otrova.

- Sigurno poznajem preko 10 borskih blogera (možda i preko 20), i slažem se sa generalnim mišljenjem u Srbiji da je to najinteresantnija zajednica blogera kod nas.
Bio sam 2008. g. na BogOpen skupu u Boru i lično sam se uverio u mogućnosti koje borski kraj ima za privredni razvoj. Moje generalno mišljenje za delove Srbije koji nisu Beograd, Novi Sad, Niš, Subotica, pa tako i za borski kraj jeste da bi bilo dobro fokusirati se na pojedince/firme koji žele da rade, i imaju konkretne poslove koji već rade, a ne da se fokusira na priče tipa “kako je ovde teško”, “mi smo provincija, bolje da idemo za Beograd”, “ovde nikada neće biti bolje”. Moj stav je – “čaša je polupuna, ili poluprazna – pitanje je samo percepcije posmatranja”.

Mislite li da se blogerska zajednica može i treba ozbiljnije organizovati jer se blogeri iz bivše SFRJ druže i komuniciraju a neretko i sarađuju, i postoji li tu neka skrivena poruka koju treba ozbiljnije shvatiti.

- Blogerska zajednica sigurno može da se ozbiljnije organizuje, ali se postavlja pitanje zašto. Po mom mišlju, mnogo je važnije da se premoste problemi koji razdvajaju različite izolovane blog zajednice, odnosno da se nađu načini kako da što veći broj raznorodnih blogera iz ovih krajeva saznaju i prate jedni-druge.

Dragan Varagić je nedavno postao otac. Prvi utisci obzirom da ste svoju radost podelili sa stotinama hiljada fanova i prijatelja i na FB ali i na Twitter-u.

- Bilo je interesantno videti stotine lepih reakcija, ali sam kasnije imao mali problem što su mi pojednci rekli – “znaš, čestitao sam ti preko Facebook-a”, ali stvarno nisam mogao da otpratim ko je sve čestitao, a ko ne. Prija činjenica da su mnogi obratili pažnju na informaciju o rođenju moje ćerke. Čak sam dobio i značajnije veći broj pratilaca tih dana, u odnosu na prosečan porast broja online prijatelja.

Čitate li Bor-grad INFO i www.krajina.rs … vaše preporuke i ocena?

- Pratim onoliko koliko me zainteresuje neki tekst koji vidim preko društvenih medija. Razvoj bilo kojeg online medija ima iste osnove – potrebno je pružiti odgovarajuće sadržaje ciljnoj grupi kojoj se online medijum obraća, potrebno je pronaći zainteresovane sponzore koji su zainteresovani za datu ciljnu grupu, i potrebno je potrošiti puno vremena i truda dok ti isti potencijalni sponzori i uplate neke pare na račun firme, i to redovno.

Popularity: 6% [?]

Intervju: Uliks Fehmiu, glumac i producent
Razgovarala: Sonja Ćirić / e-novine

“Beli svet” je univerzalna priča. Iza svega je pre svega ekonomska pozadina. Da li imam posao? Da li imam detetu da dam šta da jede? Da li će mi isključiti struju? Probleme koje ljudi na vlasti ne znaju ili ne žele da reše je uvek najlakše zatrpati muljem straha i nacionalizma – kaže u razgovoru za e-Novine Uliks Fehmiu, glumac i producent
Uliks Fehmiu je jedan od naših koji od ranih devedesetih živi u Njujorku. Tamo je sa Milenom Trobozić Garfild osnovao producentsku kuću “West End Production” i lanac pekara. Od kako je pre pet godina došao u Beograd kao producent pozorišne predstave Diplomac, češće ga viđamo. Prvo u glavnoj ulozi filma Olega Novkovića Sutra ujutru, a od ovog proleća i zbog glavne uloge i produkcije novog filma istog autora Beli, beli svet.
U međuvremenu je snimao i po bivšim republikama – Dobro uštimovani mrtvaci u Bosni i Lj… kao ljubav u Sloveniji. Pre nego što se odselio, igrao je u filmovima Crni bombarder, Bulevar revolucije, Vizantijsko plavo, a proslavila ga je uloga u predstavi Zapali me.

* Kakve su najnovije vesti o Belom, belom svetu, u kojoj fazi je film?

Film se nalazi u ranoj fazi post-produkcije. Treća nedelja grube montaže.

* Pre i tokom snimanja, vi i ostali autori filma objašnjavali ste ga kao – balkanski tango, zato što i Balkan, kao i tango, čine suprotnosti. Verovatno je već na osnovu sirovog materijala moguće proceniti da li ste uspeli u tome, da li u filmu ima emocija koje podrazumevaju tango i Balkan.

Materijal niko nije gledao osim Olega i naravno onih koji su bili odgovorni za njegovu tehničku ispravnost. Znamo da je ceo materijal tehnički ispravan i da imamo sve što nam je potrebno.

* Po sinopsisu scenarija Milene Marković, lik koji tumačite je moćan, mračan i nemilosrdan, ali sposoban da stvori ljubavnu vezu svu od strasti i fatuma. Kakav je on čovek? Da li savremeni čovek ima snage da dozvoli velikim emocijama da vladaju njegovim životom?

Sinopsis je samo sredstvo za komunikaciju i skupljanje sredstava u najranijoj fazi razvoja projekta. Na našem scenariju se radilo vise od tri godine i imali smo sigurno petnaestak ruku. Scenario se menjao i u toku snimanja samog filma, a time i likovi koje su glumci tumačili. Bilo je veoma uzbudljivo pratiti Olega i Milenu kako prolaze kroz razlicite faze u traganju i oblikovanju priče, likova, pratiti promene koje su se dešavale do samog kraja.

U Americi, Engleskoj i skandinavskim zemljama jedan scenario prođe između 17 i 25 verzija dok konačno nije spreman za snimanje. U Evropi, na primer Francuskoj ili Nemačkoj, taj broj se smanjuje na 12 do 17 verzija. U mediteranskoj Evropi, u Španiji, Italiji, Grčkoj radi se 5 do 12 izmena. U istočnoj Evropa oko pet, a u zemljama u razvoju (Balkan, Ex-Yu, Ex-sovjetske republike) dve do pet verzija. Naravno, glavni razlog je novac, kojeg kod nas gotovo i nema za razvoj projekata, a drugi razlog je stav naših scenarista koji su veoma zadovoljni onim što su napisali u prvih par ruku. Imao sam ozbijlan razgovor sa svojim inače jako bliskim prijateljem, veoma darovitim scenarisatom, koji mi je rekao: ”Koliko ruku? 24?! Pa nije ni čudo što im filmovi ne valjaju. Jedino valja ono što se napiše iz prve, to je jedino iskreno!“ Ja se sa njim nikako ne slažem. Upravo kroz iskustvo Milene i Olega sam dobio potvrdu da se scenario menja kao i trenutak u kome se on piše. Ono što je bilo zanimljivo, provokativno ili bitno pre godinu dana, danas više nije.Tako se menjao i lik čoveka koji sam tumačio.

Mogu samo da kažem da je on neko ko ne želi bilo kakve odgovornosti i da je svesno ili nesvesno pokušavao da od njih pobegne. Dokle je stigao, videćemo. Savremeni čovek se plaši emocija zato što ga one čine slabim, a čovek ima potrebu za potpunom kontrolom nad svojim životom i zato beži od njih. A emocije su jedan od važnih razloga zbog kojih smo ovde.

* Film je sniman u Boru, koji je u sinopsisu opisan kao simbol socijalističkog prosperiteta, a u kome sada ljudi žive bez budućnosti. Šta mislite, kako će to biti shvaćeno? Da li će neko možda zameriti filmu da ima bolje mišljenje o našem prošlom socijalističkom poretku, nego o sadašnjem demokratskom?

Demokratije su razne. Sistemi su različiti. Ideologije su, kao i religije, u teoriji uglavnom super. Ali šta čovek sa njima uradi u praksi, to je već nešto drugo. Momenat u kome se događa prelazak sa jednog sistema na drugi uglavnom je manje ili više surov. U Boru je on surov i nije momenat, nego traje. Ali nije samo u Boru i nije samo u Srbiji. Mi smo danas svedoci promena u čitavom svetu. Srednja klasa praktično nestaje. Građanska ili radnička, nema veze. U Americi ljudi sve češće moraju da rade na dva različita radna mesta da bi platili svoje račune. Bor je danas svaki post-industrijski grad u svetu i on je matrica realnosti koju živimo danas.

* Kako je pokazana ta naša realnost? Da li kao dokumet ili kao saznanje o istini?

Gotovo ceo film je sniman u realnim objektima, uz minimalne scenografske intervencije – to bi bio odgovor na prvo pitanje. A odgovor na drugo zahteva mali uvod. Oleg je reditelj koji istinski voli glumce. On gotovo ceo proces rada podredi slobodi glumačke igre. Sve učini da se rad glumca i reditelja što manje prekida tehničkim neminovnostima. Za njega je jedna od najuzbudljivijih faza pravljenja filma interakcija sa glumcem i magija koja se iz tog odnosa stvara. Magija u kojoj pokušava da izbriše granicu između gumačke igre i stvarnosti, priblizava nas istini.

* Reditelj Oleg Novković i vi otkrili ste se tek na njegovom prošlom filmu, Sutra ujutro, iako vas vežu bliske veze još sa studija. Zašto tek tad?

Njegov prvi studentski film je bio moje prvo glumačko iskustvo pred kamerom. Trebalo je da sarađujemo i na njegova prva dva filma, ali zbog raznih okolnosti do toga nije došlo. Iako sam otišao, mi smo bili u kontaktu i uvek je postojala obostrana želja da radimo nešto zajedno. Iz toga se rodilo Sutra ujutro, a iz našeg iskustva na tom filmu je došlo do saradnje na Belom svetu.

* Vi ste i producent filma. Imate partnere iz Nemačke i Švedske, a u budžetskoj konstrukciji je učestvovao Fond Euroimaž. Kad ulažete novac u film, kako možete da znate da li vam se rizik isplati?

Pravi producenti filma u Evropi su uglavnom državne kulturne institucije koje podržavaju svoje nacionalne kinematografije. Zemlje koje imaju uređene sisteme odvajaju velika sredstva za svoje kinematografije. Potpuno im je jasno da je film kao vizuelna i sve više digitalna umetnost najbolji ambasador njihovih kultura.U zemljama Ex-Yu, sredstva koja odvajaju nacionalni fondovi za kinematografiju su minimalna, izuzev Hrvatske, kod njih je situacija nešto bolja. Novcem lokalnih nacionalnih fondova nije moguće snimiti film. Čak ni jednu njegovu trećinu. To je razlog zašto su producenti iz regije primorani da traže partnere u Zapadnoj Evropi, koji često nisu zainteresovani za naš film. No sve se češće događaju koprodukcije između bivsih Ex-Yu republika. Mislim da je ta vrsta partnerstva organska i to je veoma dobro. Tu Sarajevski Filmski Festival igra veliku ulogu. Na žalost mi i dalje nismo sami sebi dovoljni i potrebni su nam evropski partneri. Naći prave partnere, koji istinski veruju u projekat i u reditelja je veoma teško. Nama se čini da smo ovoga puta u tome uspeli.

U Evropi postoji privatni kapital koji se ulaže u film, ali procentualno on je beznačajan i uglavnom je usmeren na visoko komercijalne projekte. Evropskim bioskopima dominira američki film, iza njega su najgledaniji britanski filmovi. Strašna je činjenica da nemački film u Nemačkoj ima u proseku 10.000 gledalaca. Nemačka je zemlja sa osamdeset miliona stanovnika. Oni koji ulažu novac u film uglavnom nisu producenti, nego ljudi sa puno novca kojima ulaganje u film donosi razne poreske olakšice ili dodatan profit. A ima i onih koji vole film i žele da budu deo filmskog sveta koji im je zanimljiv.

* Da li biste mogli da učestvujete u produkciji nekog američkog filma?

Mi u West Endu stalno nešto spremamo, postoje projekti koji bi mogli da spoje tamo i ovde. Postoje i oni koji bi bili samo za ovde. West End se u Beogradu prvo bavio pozorištem, sa Diplomcem, tako bi i u New Yorku prvo pokušali sa pozorištem.

* Da li tokom boravka na Balkanu imate vremena da posetite rodbinu na Kosovu?

Naravno, mada moram da priznam da dugo nisam bio. Sva moja braća i sestre su rasuti po belom svetu. Neki su ovde, neki u Londonu, tako se uglavnom srećemo u letu, kao što bi rekao Bajaga.

* Da li biste prikazali Beli svet na Kosovu? Da li bi to bila provera stava da kultura, a naročito film kao njena najprijemčivija forma, ruši granice i spaja ljude?

Naravno, zasto da ne. Mi vidimo Beli Svet kao univerzalnu priču. Iza svega je pre svega ekonomska pozadina. Da li imam posao? Da li imam detetu da dam šta da jede? Da li će mi isključiti struju? Probleme koje ljudi na vlasti ne znaju ili ne žele da reše je uvek najlakše zatrpati muljem straha i nacionalizma.
A da li kultura ima moć da spaja ljude? Naravno. Ali pojedinačne inicijative nisu dovoljne pa to uglavnom ostane na komunikaciji među nama umetnicima. Ljudi koji vode te naše zemlje moraju da odluče šta im je više bitno, njihov politički interes ili dobrobit vlastitog naroda. Mi moramo živeti jedni s drugima. I za to je krucijalno da su oni koji imaju medije u rukama, iole normalni.

* Živite daleko. Kakva je s te pozicije vaša slika o nama danas? Da li ćemo ikad opet moći da se volimo sa, recimo, sadašnjim susedima a nekadašnjom braćom?

Ova ekonomska situacija bi mogla da nas otrezni i da nam pomogne da shvatimo da su nam problemi zajednički. Živimo u svetu malog broja bolesno bogatih ljudi i sve većeg broja strašno siromašnih. A kad se čovek udalji, pa sa distance posmatra nas iz Ex-Yu, naše različitosti su tako smešne. Mi ovde smo već odavno ponovo zajedno, zbog prostog razloga što nema nikoga da nam pere mozak.

* Otišli ste iz zemlje zato što se niste slagali sa tadašnjim dešavanjima. Da li je fizičko izmeštanje iz jednih okolnosti u druge dovoljno da se zaista ode?

Ono sa čim je užasno teško rastati se pre svega je porodica, pa ljudi koje volite, pa grad i kultura u kojoj ste živeli. To uvek nosite sa sobom gde god da ste, to je deo vas i u tom smislu nikad niste otišli. Fizičko izmeštanje ne mora da znači da ste bilo gde otišli. Neki ljudi mogu da žive bilo gde, baš onako kako su živeli i u svom selu i da ih nova sredina apsolutno ne dodirne. A neki se potpuno srode s novom sredinom i prekinu sve kontakte sa maticom. Bez ikakvog sentimenta. Čini mi se da smo mi negde između i da imamo zdrav odnos prema obe sredine i obe su naše. A svet se smanjio, ništa nije daleko kao što je bilo. Ja Facebook ne volim, ali mladi rastu sa tim čudom, to je njihov svet. Naša ćerka ima prijatelje i sa jedne i sa druge strane okeana. Nije čudno što ih ona ima, ali nama je čudno kad vidimo kako se njeni priajtelji sa oba kontinenta druže, skypuju, chatuju…

* Kako biste definisali nostalgiju? Da li biste se vratili?

Beli Beli Svet!!!

Popularity: 11% [?]

Bor, 06.06.2009. Autor:  B.Filipović

Stojan Todorović, dopisnik “Politike” iz Timočke Krajine, iako je 38 godina novinar, ne misli na penziju.

- Objavio sam  oko 11.000 tekstova iz Bora, Majdanpeka, Kladova, Negotina, Zaječara, Boljevca, Knjaževca i Soko Banje. Sedam puta odlazio na Kosovo izmedju 1981. i 1990. godine, dva puta u Kninsku Krajinu i jedanput u Makedoniju. Tamo su mi se posrećili retki doživljaji. U selu Loćane kod Dečana bio sam u kući brvnari Danilovića, najstarijoj na Kosovu, i napisao uzbudljivu priču  kako je  građena pre Kosovskog boja. U Mamuški kod Prizrena mirio sam Srbe  i Turke. U Kninskoj Krajini pronašao sam tragove Crnjanskog koji je upravo iz ovog manastrira i Dalmacije pisao za “Politiku” 1926. U susednoj Cetini, u kući Gargenti, čuo sam neobičan nastavak priče o Crnjanskom  i Voji Gargenti – Pančevcu, rodjaku Gargenti iz Cetine. Taj Gargenta bio je bivši direktor Rafinerije u Pančevu, drugovao je sa velikim piscem i povremeno mu odnosio i slao pomoć dok je boravio u Londonu.  Krila su mi porasla od tog saznanja koje je potvrdilo moje nepopravljivo optimističko uverenje da je ljudska dobrota bezgranična. Na um su mi pali i stihovi Desanke Maksimović kojima ona traži pomilovanje za sve nevoljnike i grešnike. Ja sam se u dobrotu mnogih ljudi uveravao  bezbroj puta. Pisao sam o neverovatnoj  slozi Makedonaca i Šiptara u makedonskom selu Jagov, ispod planine Bistre. Uostalom,  90 odsto svih mojih tekstova  je o vedrim temama i lepim primerima. Verujem u dobrotu, verujem u “Politiku” i njenu legendarnu otpornost, i njene dobre ljude. Ona će, nesumnjivo, biti i  “poslednji šapat moj”. To je  stih Crnjanskog   iz „ Lamenta nad Beogradom” – započeo je priču o sebi i svom tridesetosmogodišnjem novinarskom radu na napornom i stresnom mestu dopisnika “Plotike” iz Timočke Krajine i neumornog radnika u “Politikinoj” kući u Begradu ( jedno vreme, dok je studirao, radio je i  kao “fizikalac” ).

Posle mi je dva puta dolazio u goste. Očinski se radovao, što se,  reče, uverio da sam srećan. Radovao se i moj otac Tošo, šumar, što sam otišao u kraj gde je on u mladosti i moći, bio udarnik u “Vrškoj Čuki” 1949. Bio sam sudbinski predodređen da dođem u Timočku Krajinu – priča nam Stojan.

Bio je Todorović, u ratnom vihoru, i u manastririma Krka, Krupa, zatim u Gospiću, Obrovcu i Benkovcu.

“BEŽANJE” OD MLADIĆA

-U septembru 1991.  prisustvovao sam oslobadjanju Plitivica. Tada se zbio dramatičan okršaj  između Martićevih, kako su se zvali – Knindži i odmetnika iz Zagreba – Zengi! Vojska je htela da rastavi Knindže i Zenge, međutim, zakasnio je pukovnik Hamić i borba  nije miogla da se spreči. Opisano je i u novinama kako je  granata pala u vilu Poljana , sagrađene u vreme Austrougarske (sa metar i više debelim zidovima). Sve te zidine mogle su da padnu i na mene. Tada sam bio najneposredije ugrožen. Tada sam upoznao  i Ratka Mladića. On je digao vojsku da  se Knin oslobodi od hrvatskih paravojnih jedinica. Plašio se da ne dobiju  jače artiljerijsko naoružanje, jer su imali oružje manjeg dometa. Hteo je da ih otera što dalje  od Knina. Tada sam upravo stigao na Veliku Gospojinu u Knin i sretnem Mijuškovića, dopisnika “Ekpresa” iz Šapca i našeg  dopisnika Milana Četnika iz Cetine (to mu je pravo prezime) Oni kažu:- Stojane, ni pod razno nemoj da se družiš sa  “onom budalom Mladićem”. Juče je potrpao  novinare u “ladu”  da idemo do Vrlike i vidimo  šta je tamo oslobođeno. Zaustavi  kola na putu videvši  ispod drveta , u pesku, zatrpanu protivtenkovsku minu. Izađe iz “lade”,  žustro zgrabi makaze i isecka žice. Zove i nas : „Je li vas dvojica, šta čekate? Uzimajte sve ovo i stavljatej u gepek. Nećemo valjda  i ovo  neprijatelju da ostavimo!” A oni, novinari, isprepadani, prvi put  su videli minu- potanko objašnjava naš sagovornik.

Pisao  je Todorović i sa Kosova, pamti tekst o lažnim penzijama iz Dečana. I tu je  u svojoj revnosti i radoznalosti mogao da  zažali što je uopšte došao na vruć teren. U tri nastavka objavio  je  velike tekstove o lažnim penzionerima – Šiptarima. Jednog od njih je  OZNA ubila još  1944. godine, međutim, sve je to zaboravljeno. Njegova žena je primala  penziju kao da je  reč o prvoborcu. A ubio je, nikog drugog , nego narodne heroje, braću Giliće iz Vitomirice kod Peći.

ZEMUNICE FADILJA HODŽE

-Pošto hoću da budem profesionalac, uđem u  tu  šiptarsku kuću. Bio je naš Uskrs, i njihov Bajram. I oni hoće da me goste. Onaj koji me je doveo, kaže: -  Neka ti je Bog na pomoći.  Bio je “Politikin” honorarni saradnik, po struci milicionar, izvesni Simonović. Veli: -Ti idi, ja neću. Ja ne smem. Odem. A on, Šiptar, 70 godina, prav k’o strela, jak,  samo čekam da se okomi na mene.  A  ja, onako diplomatski, taktički, oko njega, a  kod sebe držim  papire i presudu. On me gleda u oči i laže, iako je  bio pod “besom”. Poluglasno: -Ne,  priča  je  sasvim drugačija. A da bi me fascinirao,  procedi : -Ova kuća je poštena! Ovde je i Fadilj Hodža imao svoju zemunicu. Mi smo pomagali druga Fadilja.  A već se znalo ko je bio Fadilj, i šta je bio, čovek vrlo mutne biografije. Onda ga malo provociram da se zanese, da  ispriča  što više detalja. -kazuje Todorović .

NOVINAR JE MARATONAC

Ne odoleva da prozbori  kako je  u vreme njegove mladosti  bilo  doba romatičnog, a ovo današnje novinarstvo je mnogo zbunjujuće. Uloga novinara  je, podseća,  vrlo komplikovana, odgovorna i stresna. Kako treba da izgleda idealan novinar?

- Mora  da bude profesionalac.  To  znači da je obrazovan, da je rodoljub, uporan,  maratonac, ali ne da trči samo jedan maraton  42 km i 195 m, nego da trči 42. godine. Zašto je stresna profesija – zato što je svakodnevna! Novinar ne može da kaže, pogotovo u dnevnom  glasilu, „danas sam završio posao i gotovo je!”. Ne, jadnik mora da misli o temi o kojoj će pisati sutra. I tako neprekidno.  Mora  da bude naučen mnogim korisnim tehnikama i veštinama. Pogotovo danas. Nije sve ni u kompjuteru. Moram  pomenuti pokojnog Miru Radojčića,  dobitnika Puliceroce nagrade, dopisnika iz Londona i Amerike, najpoznatijeg novinara “Politike” svih vremena, naravno, posle Predraga Milojevića, koji je izveštavao iz Nemačke u vreme  Hitlerovog dolaska na vlast. U  Hitleru je još tada video monstruma, i zato je i bio proteran. Uvek sam se pravdao da je  Miro otišao u penziju, a da nikada ni  slovo nije otkucao.  Sve je diktirao stenografima. E,  kad je već o njemu reč, postoji anegdota koju stalno govorim. – Novinarstvo je, ponavljao je Miro, puno  uzbuđenja, avantura, sve je u njemu najbolje… A ima li nešto da ne valja? – Jedino to što moraš da pišeš…

Danas je, veruje Todorović, mnogo teže biti novinar, komplikovanije i nezahvalnije. Danas gotovo i nije  potreban novinar, jer “radi” internet. Da li  se ima i povernja u to ili ne, kao da nije ni bitno, Ako je to  “materijal” s kojiim treba da se uredništvo sa nekim obračuna, onda je dobro. A moral, sve manje je bitan. Prema tome, kakvo nam je društvo, takvo je i novinarstvo.

-Nikad ne bih mogao da kažem ko je moj uzor. Uzori su mi bili samo hrabri novinari kao što je recimo bio Vasko Ivanović  koji se nemilice obračunavao sa nadobudnim sindikalcima  i svim funkcionerima, što u ono vreme nije bilo tako lako… – zaključio je naš sabesednik dodajući da i ne misli na penziju. Pisaće za “Politku”, dva  puta je naglasio, dok joj bude potreban.

************************************************************************************************************

Krajina – sudbina

-Posrećila mi se i ta seoba, odlazak iz obožavanog Beograda, i sa rodne Drine, na Timok. Da će mi tamo u beskrajnom plavom krugu zaista biti dobro i da ću se snaći, brižno me uveravao moj prvi šef dopisničke rubrike, Blaža Radivojević. Jedna  dobričina, kolos od čoveka.-Dobio si, veli,  zanimljivo područje. Bićeš cenjen, imaćeš svog berberina, kafedžiju, mesara, bićeš svoj gazda.

Posle mi je dva puta dolazio u goste. Očinski se radovao, što se,  reče, uverio da sam srećan. Radovao se i moj otac Tošo, šumar, što sam otišao u kraj gde je on u mladosti i moći, bio udarnik u “Vrškoj Čuki” 1949. Bio sam sudbinski predodređen da dođem u Timočku Krajinu – priča nam Stojan.

Smailovićeva je pljunula na “Politiku”

Todorović s ljutnjom objašnjava kako je bivša glavna urednica “Politike” Ljiljana Smailović najpre pljunula na tradiciju “Politike. Ona  je promenila zaglavlje u kojem je pisalo da su osnivači, braća Ribnikar  izginuli za Srbiju. Bilo ih je četvorica.  Zamislite, braća, Slovenci, ginu za Srbiju, i umesto da to bude “brend”, mi se stidimo i, verovatno, po nalogu nekoga,  (sve što je junačko i patriotsko mora da se skloni) sklanja se na marginu novina. To je, ubeđen je Todorović,  nedopustivo i neoprostivo.

Popularity: 17% [?]

Vinsko selo Rogljevo kod Negotina – muzej kakvog nema  nigde u svetu

-Svaka od mojih 15 pivnica, pa i svih 150 na rogljevskom brdu starije su od  Amerike, najmlađa ima više od 200, a najvremešnija najmanje 500 godina. Drvene pivnice imaju  pet , kamene dva i tri veka. U jednoj od njih su kosti mamuta. Muzejski stručnjaci iz prestonice potvrđuju naše teze. Od danas, 16.maja, na tridesetogodišnjicu sakupljanja starih predmeta i arheloških zbirki, uvodimo telefone u svaku pivnicu. Nakon vazda vekova, zamislite, internet u Rogljevu i to u pivnicama, među bačvama punim vina , starina koje se nigde u svetu, sem ovde, ne mogu susresti- govori Ljuba Radosavljević, legendarni numizmatičar, filatelista, zaljubljenik u arheologiju i vinčansku kulturu, jedini „sakupljač” pivnica u Srbiji, možda i u celom svetu… Ljuba neguje i srpske običaje sa Kosova odakle su njegovi seljani stigli pre više vekova u ove krajeve, poseduje i Fabriku zlatnog nakita u Rumuniji i prodavnicu  nakita u Negotinu, ali i rakiju od borovnica ubranih u Rumuniji na 1.600 metara nadmorske visine. Borovnice se jedu i rakija istovremeno  pije lečeći  od 12 stomačnih bolesti.

- Rogljevo je staračko naselje sa 90 staraca koji isključivo žive od vinove loze. U školi danas nema ni jednog đaka. Pre jednog veka  imalo je 300 kuća i isto toliko pivnica i kazanija za rakiju. Sad je „u životu” 50  domaćinstava.Vinova loza najbolje uspeva u trouglu sela Smedovac, Rajac i Rogljevo. Samo ta sela imaju pivnice. U godini je 300 sunčanih dana. Vino je spravljano i pre Rimljana, a Rogljevo je jedino različito što je „urbano”, ima 15 ulica  kroz koje je vekovima  jedino mogla da  prođe volovska zaprega- zbori  rečiti  i poštovani vinarski kralj Ljuba koji je i glavni organizator svih slavlja i proslava, od Svetog Trifuna do Prvog maja, Dana Muzeja, svog Svetog Nikole, Dana sakupljača starina… Naš domaćin pokazuje i gostinsku pivnicu sa apartmanima na spratu, ogromnu terasu sa koje puca vidikovac do Zaječara i Vidina, novi krov sa crvenim ćeramidama, dar Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda. Jer, Zavod , Ljuba i  čuvadarni Negotinci, pokušavaju  da spasu pivnice od propadanja. Jeste to možda i greška, ali se tako mora činiti. Mora se sačuvati i soba za spavanje u vinskom buretu… Oni bi žarko  želeli da  sve bude kao nekad kad  je među pivnicama bila i pekara, mesara, kafana. Tu se rađalo, svadbovalo, vašarilo, slavilo i preslavljalo… Danas glavnom „ulicom” bruje mali traktori podesni za obradu vinograda…

U glavnoj, najprostranijoj  pivnici izložba starih predmeta i dokumenata. Dosta tog „materijala” je nakad Dunav izbacio na obale i podalje u seoske njive. Sada  ih seljaci otkopavaju. Ljuba i kolege otkupljuju svaku dragocenost. Srebrnog srpskog novca  i džepnih i kojakvih satova je gomila.  Za oko zapada amfora stara 2.ooo godina. Pridošlice zagledaju zbirku pečata i raznih dokumenata iz Negotinske nahije i Kraljevine SHS i prve Jugoslavije, igle napravljene od mamutovih kosti , ne izostaju ni retki lovački trofeji iz nedalekog lovišta Ajvalija, slike sa Hajduk Veljkom. Napolju su fijakeri doveženi pre sto i više godina iz Dalmacije, gvozdeni i drveni plugovi, naprave za rad u vinogradu, sablje i jatagani zadenuti kraj  glomaznih, drvenih vrata, porodični pečati i figure od  kamena na kapijama … Ljuba duboko žali za veličanstvenim spomenikom srpskom ratniku iz Prvog svetskog rata koga su nabeđeni umetnici iz Beograda, preporučeni da ga navodno oplemene, oskrnavili i unakazili.

-Iskovao sam u zlatu, srebru i bakru novčić povodom tri decenija našeg društva. Umetnik iz Beograda može i da  izmeni „sadržaj”. Uveli smo i video uređaje kako bi sačuvali sve ove bogatstvo. Valjda će jednog dana  i moj unuk Aleksa umeti da nastavi brigu o Roglejvu i pivnicama. Nameravam da „sakupim” bar još 15 pivnica i, zajedno sa partnerima iz Rumunije, preporodim Rogljevo. Ovo je i srce i duša Krajine i zato verujem da će turisti kad-tad nagrnuti ka ovoj lepoti i zdravljaku Srbije- ispriča Ljuba ne zaboravljajući da pridoda kako su i njegovi drvoredi oraha lekoviti – oni ispuštaju jod  „pročišćavajući” ionako čist vazduh.

B.Filipović

Snimio:Aleksandar Mihajlović

Četiri nova vinograda

Stevan Vasiljević, nakadašnji radnik „Prahova”, jedini se pre dve godine vratio u Rogljevo i uz pomoć povoljnog kredita podigao četiri vinograda. Stari vinogradari našli su se u čudu, a Stevan im objašnjava:

-Posle odlaska iz fabrike uz socijalni program pare sam brzo potrošaio i počeo da radim kod privatnika. Dobijao sam sto, 120 evra platu. Kada sam čuo da se i država zainteresovala za vinogardarstvo, nisam se dvoumio – uzeo sam kredit i postao svoj gazda. Ja, supruga i sin puno radimo, ali se isplati. Ostalo mi je od ranije najkvalitetnijih vina starih i 30 godina. Prodajem vino hotelima po Srbiji i lepo zarađujem. Imam i pivnicu za ugled. Drugo mi ništa ne treba.

Pušaćima zabranjen ulaz

-Zadnji deo pivnice je ukopan u zemlju, što obezbeđuje potrebnu vlažnost i stalnu temperaturu 12 do 18 stepeni. Krovovi su od ćeramide.  Pivnice su okrenute  u pravcu jug-sever. Iznad ulaznih vrata piše godina gradnje i ime vlasnika. Prenose se s kolena na koleno. U pivnici ne sme da se puši ili galami. Mora da vlada potpuna tišina. Stariji ljudi dolaze pola kilometra iz sela po litar vina i tri-četiri puta dnevno. Samo da se predugo ne zadržavaju i ne remete red i zrenje vina- kazuje Ljuba pokazujući svog mačora „Ljubu” ( tako ga susedi nazvali  zbog gazde) koji , već tri leta i zime, čuva  pivnice i vinare od zmija i guštera i još  „ko će znati” kavog zverinja.

Iz Južne Afrike na pivnice

Domaćini upoznaju goste i sa „komšijom, penzionerom Svetom” koji živi u Južnoj Africi  i svake godine dolazi na rogljevske pivnice da „produži život”. On spravlja nakjukusniji gulaš i na tom umeću svako mu je tog dana čestitao. No, Sveta ne voli meso. Preko leta jedino konzumira plodove prirode:  prvo jede trešnje, onda , kad dođe vreme, šljive, grožđe… Odlazi kad proba prvu širu i kad zahladne jutra i noći, u jesen. Na proleće ga , veli, prvi dočeka mačak Ljuba. Kako tako usamljen preživi zimu, to samo „ on, siromah”, zna.

Popularity: 46% [?]

Nakon sinoć održanog humanitarnog koncerta za Saru Milenković, utiske smo razmenili sa Simonidom Gavrić koja sa koleginicom Vesnom Antić radi kao Organizator programa za mlade.

“Mi u Centru za kulturu smo veoma zadovoljni  odzivom koji je bio iznad naših očekivanja. Videli ste i sami da je sala bila prepuna i Borani su, kao mnogo puta do sada, zaista pokazali veliku humanost  na delu. Sinoć  smo uspeli da prikupimo 37.400 dinara od prodatih ulaznica. To, naravno nije velika suma ali sam sigurna da će taj novac maloj Sari Milenković mnogo značiti, a pre svega ova moralna podrška koju smo joj svi prižili. Ovo nije jedini efekat. Hvala i radnicima u JP „ŠRIF“ Bor koji su jutros poslali prikupljeni novac u iznosu od 1.300 dinara. Ovim programom od sinoć smo pokazali da smo svi uz nju, da mislimo na nju  i da od srca očekujemo njen brz oporavak.
Naravno nećemo stati na ovome. Na žalost, u Boru postoji još dece kojoj je pomoć neophodna. Vrlo brzo ćemo organizovati  još jednu humanitarnu akciju. Tačnije, 10. Februara 2009. U 19 sati, takodje u sali Muzičke škole u Boru, će učenici Osnovne škole „Duško Radović“  iz Bora, izvesti predivnu pozorišnu  predstavu  koju su pripremili na jedan odličan način. Predstava govori o Svetom Savi. Prikupljen novac od te akcije je namenjen  za teško obolelu decu, Predraga Markovića  i Milana Petrovića, inače učenicima Osnovne škole „3. Oktobar“ iz Bora.
Koristim  priliku da se zahvalim svim učesnicima ovog programa. Tu mislim na grupe iz borskih obdaništa, plesnu grupu gimnastičkog kluba „Lido“ , plesne parove Centra za kulturu, predivnoj devojčici Barbari Bogdanović, koja je kazivala stihove Desanke Maksimović  kao i učenici Ekonomsko-trgovinske škole u Boru, Marini Miladinović koja je vodila program. Svi su se bezrezervno odazvali  ovoj akciji  i ja im se još jednom srdačno zahvaljujem.”

Bor-grad INFO

Popularity: 35% [?]

Koje menadžerske odluke su često presudne na upravljanje rizikom u banci ?
To su sledeće menadžerske odluke: donošenje odluke o davanju kredita sa hipotekom na nepokretnost, donošenje odluke o kreditu sa dva pravna lica kao jemca, donošenje odluke o izboru članova borda menadžera banke (tima top menadžera), donošenje odluke o pozajmici od druge banke po nižoj kamatnoj stopi radi plasiranja sredstava komitentima, donošenje odluke o pozajmici sredstava radi obezbeđenja cenzusa (obavezne rezerve kod NBS), uvođenje nove usluge lizinga, donošenje odluke o kupovini informatičke opreme, donošenje odluke o kupovini softvera za određene bankarske operacije i dr.

Šta sve obuhvata upravljanje rizikom ?
Upravljanje rizikom obuhvata skup upravljačkih metoda i tehnika koje se koriste da bi se smanjila mogućnost ostvarenja neželjenih i štetnih događaja i posledica i time povećale mogućnosti ostvarenja planiranih rezultata. To je znači skup metoda koje omogućavaju minimiziranje gubitaka i dovode u sklad smanjenje verovatnoće ostvarenja gubitaka, sa troškovima koje zahteva ovo smanjenje.

Znači sam pristup zahteva jednu ozbiljnu analizu ?
Da analiza uključuje i kvantifikaciju veličine uticaja rizičnih događaja, verovatnoću pojavljivanja rizičnog događaja i osetljivost na promene važnijih parametara posmatranog procesa ili poduhvata. Analiza uticaja uključuje ispitivanje uticaja rizičnih događaja koji se procenjuju kao jako rizični, odnosno čiji uticaji na ostvarenje rezultata, mogu da budu izuzetno veliki.
Pored analize pojedinih značajnih rizičnih događaja, analiza treba da obuhvati ispitivanje uticaja skupa povezanih, relativno malih i manje značajnih rizika, koji pojedinačno ne znače mnogo, ali koji zajednički ostvaruju veliki uticaj na realizaciju očekivanih rezultata. Planiranje reakcija na rizične događaje predstavlja proces formulisanja reakcija ili strategije odgovora na rizik. Moguće reakcije ili odgovori na rizik mogu biti različiti i zavise od razmatranog procesa ili poduhvata.

Šta sve obezbedjuje sistem upravljanja rizicima u bankarstvu ?
Pre svega donošenje odluka koje se odnose na strategiju banke zasnovano je na upravljanju rizikom, alokaciji sredstava i ostvarenju postavljenih poslovnih ciljeva. Sistem upravljanja rizicima obezbeđuje metodologiju za utvrđivanje, merenje i ocenu rizika i smernice za donošenje odluka o postupanju u slučaju ostvarenja rizičnih događaja. U tom smislu, upravljanje rizicima u bankama predstavlja kompleksan sistem za identifikaciju rizika, utvrđivanje načina merenja i procene rizika i sprovođenje određenih strategija za smanjenje gubitaka koje donose rizici.

Koji su to najčešći rizici u bankarstvu ?
Razmatrajući savremeno poslovanje u bankama, može se zaključiti da postoji veliki broj rizika koji se mogu ostvariti: kreditni rizik; rizik likvidnosti; rizik plaćanja; kamatni rizik; devizni ili valutni rizik; rizik zemlje; tržišni rizik; operativni rizik.
Sa stanovišta uloge menadžmenta u banci u upravljanju rizikom posebno su zanimljivi operativni rizici koji se odnose na ljudski i tehnički faktor, procesne radnje i informacione tehnologije. Upravljanje rizikom u bankarskom poslovanju i donošenje odgovarajućih odluka koje će predstavljati najbolju strategiju u uslovima pojave rizika, predstavlja jedan od najvažnijih zadataka glavnog menadžera u banci. Bankarsko poslovanje je po svojoj prirodi visokorizičan posao i uloga glavnog menadžera je da ovaj rizičan posao obavlja efikasno i smanji mogući rizik i moguće štete i gubitke, usled pojave rizika, na najmanju moguću meru.

Kakva su vaša predvidjanja kao stručnjaka za rizike u bankarstvu o likvidnosti banaka kod nas ?
Rizik likvidnosti nameće banci dva problema koji se dominantno odnose na manjak likvidnih sredstava i nemogućnost mobilizacije likvidna sredstava na tržištu. To je i razlog zašto neki autori umesto sintetičkog izraza „rizik likvidnosti” za koji smo se opredelili, upotrebljavaju izraz „likvidnosni rizik u pogledu obezbeđivanja sredstava“ pri čemu se rizik u pogledu obezbeđivanja sredstava u osnovi odnosi na rizik da banka nije sposobna da finansira svoje dnevne operacije.

Moram da istaknem stabilnu politiku Narodne banke u pogledu likvidnosti. Naša najlikvidnija sredstva  Narodna banka u roku od par sati a u najgorem slučaju u roku 2,3 dana može  da pretvori u superlidkvidna sredstva i da ih sve aktivira na našem tržištu. Od svih devizniih rezervi,  svega 1% se nalazi u Srbiji, a  najveći deo se nalazi po računima jer samo tako možemo da nešto zaradimo. Sve je  to u   najlikvidnijim oblicima investiranja,  u obveznicama ili u hartijama od vrednosti. Postoje najave da će poslovne banke uskoro dodatno privući 400 miliona evra iz inostranstva za jačanje svog kapitala. Znači predstoji još sigurnije poslovanje privrede i stanovništva u dinarima.

Šta predstoji menjačkim poslovima? NBS u 2007 godini je najavila povlačenje iz menjačkih poslova? U isto vreme provizije za menjače smanjene su na pola procenta.
Da NBS koliko sam ja informisan ostaviće  da se kurs dinara formira na osnovu ponude i tražnje i među samim bankama. Banke će pokušati  da što više menjačnica vežu uz banku, na taj način što bi sa njima pravili trajne ugovore, a menjački poslovi u klasičnom obliku će polako odumirati sa stabilnošću dinara. Znači predstoji postepeno preuzimanje menjača od Centralne banke.

Da li smo mi izazovno tržište za strane banke ?

Mi jesmo dobro  tržište za bankarski sektor. Zato  dolazi strani kapital pre svega u banke. Mi sada već imamo 19 banaka u kojima je većinski strani kapital. Oni kontrolišu više od 65% tržišta. Prisutna je primena međunarodnih računovodstvenih standarda, upravljanje rizicima u bankama i svi oni standardi koji inače postoje u zemljama sa uređenim finansijskim tržištima sa razvijenim bankarstvom. Banke su se u velikoj meri približile onome što postoji u  većini evropskih zemalja.

Koji su vaši planovi kao doktora nauka iz oblasti bankarstva ?
Sigurno je da želim da naučno produbljujem  tu široku oblast koju bankarstvo zahvata.  Ujedno ću se truditi da dam praktičan doprinos razvoju bankarstva kod nas. Bankarstvo mora da bude što dostupnije svakom gradjaninu i privrednom subjektu kao neodvojiv deo celine ne samo u poslovanju već i kao pozitivan oslonac svakodnevne životne radosti koja nam je toliko mnogo neophodna.

Lični podaci:

Ime:                                 Nebojša Radmilac
Adresa:                            Danila Kiša 4/4, 19210 Bor
Kontakt:                          E-mail: radmilacn@ptt.yu
E-mail: radmilac@cs.laiki.com
Telefon na poslu:   030/421-994
Mobil.office :      063/ 618-506
Mobilni private: 063/40-00-22
Datum i mesto rodjenja: 26.05.1961. godine, Boljevac, Istočna Srbija
Strani jezici:                    Engleski-viši kurs, Francuski-Nemački(srednji kurs)
Interesovanja:                  Sport, računari, muzika, bankarstvo, spoljna
trgovina, strani jezici , pronalazaštvo, lekovito bilje.

Objavljeni radovi i članci:

1.    Šansa u bescarinskim zonama, Večernje novosti, 1999.
2.    Razvoj male i unapredjenje velike privrede, Ekspres politika, 1999.
3.    Izlaz iz stečaja, Privredna publikacija, 2000. godina
4.    Knjiga “ Moć prirodnih lekova ”, izdavač  Nauka- Beograd, 2002. god.
5.    Elektronska transformacija preduzeća, E-poslovanje, FON,Beograd2002.
6.    Uticaj Interneta na transformaciju poslovanja, Internet ekonomija FON
7.    Uticaj marketing interneta na transformaciju poslovanja, FON, 2002. g.
8.    Internet i obrazovanje u službi korisnika, FON-Beograd, 2003. godina
9.    Projektovanje obuke kadrova-elektronsko poslovanje, FON, 2003. godina
10. Uticaj interneta na transformaciju poslovanja javne uprave, FON, 2003.
11.    Specijalistički rad:Elektronsko poslovanje i medjunarodna trgovina,FON.
12.E-poslovanje i neželjene e-poruke, Sajber pravo, FON-Beograd, 2004.
13.Uvodjenje Master kard i Akademik kard u Centrobanku, FON, 2004.
14.    Menadžment elektronskog poslovanja, FON-Beograd, 2004.godina
15.    Magistarski rad:Uloga menadžera u upravljanju rizikom u Banci,FON,05.
16.    Zbornik radova, Naučni simpozijum o strategijskom menadžmentu u
organizaciji Univerziteta u Beogradu na Borskom jezeru od 06.do 08.juna
2005. godine, objavljena dva rada: Uloga menadžera u upravljanju
rizikom u banci, strana 21. i Elektronsko poslovanje i medjunarodna
trgovina, strana 24. Zbornik radova.
17.    Krediti bez žiranata, poverenje u gradjane, SINA, ekonomija, 14.11.06.
18.    Fondovi konkurencija banaka, Danas, dnevnik, 17.11. 2006.
19.    Doktorski rad: Značaj menadžmenta u upravljanju rizicima u bankarstvu

Kvalifikacije

–    Juni 1986. Diplomirani pravnik, Univerzitet Kragujevac, Pravni fakultet
–    Juli 2003. Specijalističke studije, FON, Beograd, mentor dr Božidar Radenković, stručno zvanje:  Specijalista za elektronsko poslovanje,
–    Mart 2005. Magistarske studije , FON, Beograd, mentor dr Petar Jovanović,  akademsko zvanje – Magistar tehničkih nauka za elektronsko poslovanje organizacionog dela,
–    Februar 2007. Doktorska disertacija, Fakultet za poslovne studije u Beogradu, mentor Ana Langović, akademsko zvanje – Doktor ekonomskih nauka,
–    Položene sve kategorije vozačke dozvole: tramvaj, A,B,C,D,E,…

Nagrade i priznanja

–    Dobitnik priznanja, najuspešniji menadžer u oblasti bankarstva za 2004.godinu za Timočki region, dana 05.04.05.godine Kolarac Beograd u organizaciji Udruženja preduzetnika SCG i Privredne komore Srbije .
–    Dobitnik zlatnika  “Kapetan Miša Anastasijević”, maj 2005. godine za uspehe  u menadžerstvu  bankarstva Srbije .

Kretanje u karijeri

–    PTT – Zaječar,  1986. godina
–    Naučni Institut za bakar Bor, poslovi zaključenja medjunarodnih Ugovora i zaštite autorskih prava i intelektualne svojine, od 1987.god. do 1991. godine
–    Preduzeće “ Razvitak “ Bor, razvoj male privrede, direktor, 1991.do 1993.g.
–    Auto kuća Radmilac, Bor, spoljna trgovina,  direktor, od 1993.g.- 1998.g.
–    Republička uprava javnih prihoda, finansijska policija, inspektor, 1998.g
–    Ministarstvo trgovine Republike Srbije, savetnik ministra i načelnik tržišne inspekcije za Borski okrug.1999.
–    Republička uprava javnih prihoda, poreska uprava, šef odseka,2000.do2003.
–    Centrobanka a d Beograd, poslovnica Bor, direktor poslovnice, od 01.09.2003.
–    LAIKI BANK AD Beograd, direktor poslovne jedinice Bor, od  01.10.2005.

Dr.Sci Nebojša Radmilac
jmbg. 2605961753313

Popularity: 50% [?]

Intervju Vesne Tešovic,direktora narodne biblioteke u Boru, za Bor-grad INFO.

O akcijama narodne biblioteke u Boru
– „Na odeljenjima  Biblioteke se paralelno vode akcije za odredjene ciljne grupe, tako da Decije odeljenje svakoga cetvrtka ima svoj program sa predškolskim uzrastom.  Tu akciju vode Vesna Jovanovic i  Dragana Jovanovic, koja je nastojala u poslednje vreme da animira grupu tinejdžera, i da sa njima ima jednu radionicu. Na odeljenju posebnih fondova, Violeta Stojmenovic, je osmislila program, pod nazivom  „San je drugi život“,koji sve zainteresovane srednjoškolce uvodi u zadovoljstvo analitickog i kritickog  citanja. U poslednje vreme deca malo citaju a školska lektira je poprilicno anahrona što je, verovatno, razlog stvaranja otpora prema citanju zadate lektire. Ova radionica upucuje na razvoj motiva jednog  sna i kroz odabrana  krnjiževna dela  povezuje sa materijom psihologije, filozofije, likovne umetnosti.  Dakle radionica je multidisciplinarna ali ima za cilj da deci proširi vidike, tako da pomocu sadržaja jedne knjige mogu da dodju do mnogih drugih informacija.“

O sredstvima koja su potrebna
– „Finansijski smo poprilicno pritešnjeni  ali život biblioteke tece punim tempom, zahvaljujuci ogromnoj kreativnoj energiji bibliotekara, koji vole svoj posao  i  na taj nacin život biblioteke cine mnogo sadržajnijim. Bibliotekarstvo nije samo izdavanje knjiga. Na primer, Ana Jankovic  koja radi nabavnu politiku biblioteke ureduje i „Beležnicu“, caspopis koji postoji vec  deset godina i koji zaista dobija na kvalitetu i time „Beležnica“ uspeva da ubedi nove saradnike da pišu bez honorara jer mi nemamo novac za honorare. Ono što Opština obezbedjuje, može samo da pokrije troškove štampe, a taj naš osnivac bi trebao da primeti da je ovo jedno od retkih mesta u gradu iz koga isijava jedan ogroman kreativni stvaralacki naboj  koji se najvecim svojim delom hrani entuzijazmom, ljubavlju prema poslu, ljubavlju prema gradu u kome živiš. Svojevrstan junak, ove godine, je Dragan Stojmenovic, rukovodilac „Zavicajnog odeljenja“.  U istoriji borskog bibliotekarstva, nikada se nije desilo da Ministarstvo kulture  finansira tri projekta u jednoj godini. Tvorac tih projekata je upravo Dragan Stojmenovic. Time smo skrenuli pažnju na sebe i iz ministarstva imamo najavljene posete. Komisija za savremeno stvaralaštvo pri tom ministarstvu želi da upozna ove ljude koji stvaraju ovako dobre rezultate. Sva ta naša nastojanja koja cene mnogi ljudi sa strane ne nailaze na odziv od lokalne samouprave koja bi to trebala da podrži. Jeste Opština propratila obeležavanje stogodišnjice rodjenja Vaneta Živadinovica, ali tek posle petomesecne  borbe.
Sledeci projekat je vezan za Vladimira Ðordjevica koji je rodjeni brat Tihomira Ðordjevica koji je etnolog, a Vladimir je prvi srpski  etno-muzikolog, roden u Brestovcu pre 140 godina. Dakle svi oni koji tumace ovaj grad, iskljuccivo kao rudarsku kasabu, sa ovim programima biblioteke  mogu da shvate da ova sredina ima i neke druge vrednosti.
Treba beležiti vizuelni identitet ovog grada jer, svedoci smo da ova vrlo neobiccna urbanisticka politika uzima  svoj danak. I evo kad pogledate kroz prozor, vidite da ove stare francuske zgrade ili nemacka kolonija, kako li se vec zove, više lice na sve drugo nego na nešto što bi trebalo da predstavlja odrdenu arhitektonsku  i urbanisticku celinu koja bi trebalo da bude svedocanstvo jednog vremena.
Budžet nam je jako osakacen i nemamo novaca za kvalitetne kniževne programe, ma koliko to nekome bogohulno zvuci. Ali kvalitetne programe ne možemo izvesti bez kvalitetnih gostiju a samo sa njima sala može biti puna. I samo tada možemo reci da je program uspeo. Ova biblioteka nikada u svojoj istoriji nije dobila novac za nabavku knjiga a koji joj po standardu pripada. Po tom standardu, mi treba da godišnje kupimo  4.500 knijga, što za ovu godinu, a uz procenjenu prosecnu cenu knjige od 600 dinara iznosi oko  2,8 miliona dinara. A fond za 2008 godinu je bio 900.000 dinara, koji nam još uvek nije isplacen,  odn. nama su preneta sredstva samo u iznosu od 300.000. Verovatno su sva dešavanja u našem lepom gradu maksimalno izmuzla opštinski budžet.  Imamo problema i sa placanjem struje. Tek su nam preneta sredstva za avgustovski racun. Najbanalnije receno, ova ustanova, kao i mnoge u ovom gradu „živi na recku“ vec  nekih cetiri meseca. Za sledecu godinu budžet još nije usvojen kao da je to neka velika nauka. Za ove tri godine koliko radim ovaj posao, u prilici sam bila da pravim tri predloga finansijskog plana, i došla sam do zakljucka da smešnijeg i uzaludnijeg posla nema na kugli zemaljskoj.  Jer, prakticno, dobijete  vec gotovu šemu a uz tu šemu dodatak u principu: „Ovu poziciju smeš da povecaš 6% jer se planira tolika inflacija, a ovo smeš 10%, a ovo ne smeš da povecaš ni dinara!“ A to zadnje „ovo“ su naše specijalizovane usluge gde se nalaze izdavacke delatnosti, književna gostovanja, „Knjiga godine“ itd. Kao da to ne podleže inflaciji. E onda tamo gde smo kratki, pišemo zahteve za dodatno finansiranje  koje treba po prioritetima poredati, a ove godine sam poslala 11 zahteva i od toga sam na 7 zahteva, namerno, stavila Broj 1.

Ako obratite pažnju ova zgrada i spolja i iznutra „puca po šavovima“ i treba joj jedna ozbiljna „reparacija“. Od kada su se odvalili oni krovni blokovi, niko repom nije mrdnuo. Evo i druga zima kuca na vrata. Na sva dopisivanja, apele, cak i zajednicki apele svih korisnika zgrade,  nema odgovora. Bila sam slobodnija sa ovom sadašnjom opštinskom garniturom i napisala da ih njihova neaktivnost po ovom pitanju, samo  pravi saucesnicima u mogucem ubistvu, jer kada se taj blok ponovo odlomi, onda cu da odgovaram ja što ništa nisam uradila. I elektro i vodovodne instalacije su takodje u veoma lošem stanju.“

Problemi
– „Ono što sve nas „ubija u pojam“ je cinjenica da nema para, pored svih pokazatelja koji govore suprotno. Zato smo i napisali ono protestno pisamo u oktobru, koje možete naci na našem sajtu. Jer, zaista, neka umnija glava u Opštinskom vecu bi morala da razluci kulturu od estrade. A ja se zaista bojim, i to je ono što je nas vredjalo sve vreme, da su silni, silni milioni otišli letos, i u tom jeku pevanja i  igranja ispred Doma kulture, nije bilo 126.000 dinara za Biblioteku, koja dogodine obeležava 140 godina citanja u ovom kraju. Problem smo rešili zahvaljujuci donatorima, ali ne znam koliko ce ti donatori više hteti da izdvajaju neki dinar za Biblioteku, u situaciji kakva jeste i u mukama kakve oni imaju. I ako obezbedimo preko donacija odredjeni iznos i zatražimo od Opštine još toliko da se kompletan posao završi, Opština odgovara da je mnogo a sve to košta polovinu jednog koncerta.“

O „Jasminu“
– „Podržavam ideju o aktiviranju price o „Jasmin“-u , i ovom prilikom pozivamo sve ljude da pomognu da kompletiramo celu kolekciju. Brojevi koji nam nedostaju su 3, 4, 5, 9, 52, 63, 64, 69, 70, 71, 72, 73, 74, od 77 do 102, od 105 do 115, od 116 do 127, 149, 161, 168, 169, 174, 175, i svi posle 180-og broja. Ja sam kao ucenik u Valjevu citala Jasmin. Zaista bi trebalo da taj Jasmin doživi neki reprint u obliku jedne monografske publikacije. Mi nismo u mogucnosti tako nešto da uradimo, i zato je svaka pomoc dobro došla. I treba da se probudi prica o Jasminu,  jer je to jedina prica bila u kojoj je ucestvovao ceo jedan grad , cela jedna Opština sa svim svojim školama i sa tim svojim poslom ostala zapamcena na prostorima  bivpe Jugoslavije. Cini mi se da je 1972. godine Jasmin dobio nagradu kao najbolji školski casopis na tim prostorima.  Pogotovo što posle toga, decenijama nije bilo nicega sliccnog.“

Popularity: 42% [?]

Poštovani!

Odrastao sam u porodici gde se pričalo na rumunskom jeziku. Na moju žalost, majka i otac prekidaju tu tradiciju i pričaju danas samo na srprkom, mada dosta toga razumeju na rumunskom. Ja znam samo po koju reč i ništa više. Kako sam rastao sve sam se više interesovao za moje poreklo. Ono što sam saznao u okviru moje porodice rečeno mi je da smo mi KARAVLASI! Otac kaže da smo se nekada prezivali Stankovjesti ili tako nekako slično a sada smo Stankovići. Majka mi je pokazala krštenice iz hiljadu osamsto i neke godine u kojima su se naši stari izjašnjavali kao karavlasi. Posebno mi je drago što su u to vreme bili pismeni jer na svakoj krštenici stoji njihov potpis. Kod nas u familiji i sa očeve i sa majčine strane ima belih ali i tamnoputih. Srbi nas često nazivaju ciganima, odnosno rumunskim ciganima. Ja se ne bih stideo i da sam rom ali romski jezik nikada se nije pričao u mojoj porodici. Saznao sam u razgovoru i sa ostalim rumunima odnosno vlasima i karavlasima u mom okruženju i ni u jednom slučaju romski jezik nije bio prisutan u njihovoj porodici. Boja kože nije parametar za određivanje nečije nacionalnosti jer bi onda rus i francuz, srbin i albanac bili jedno te isto. Naravno da su poreklo jezika i kulture jedini parametri. Za nas karavlahe kažu da potičemo iz Jermenije sto dosta govori o boji nase koze. Međutim da se vratim na glavni problem.

Srbi negiraju naše postojanje (mislim na vlahe i karavlahe). Svaki put kada medju srbima pričamo na tu temu oni se prave ludi i zbegavaju istorijske činjenice. Njihova rasna diskriminacija im ne dozvoljava da se osveste i prosvete. Ali i mi sami tome doprinosimo jer nismo složni, udruženi a ni organizovani. Vi iz istocne srbije jeste kao nešto organizovani ali niste politički aktivni i vas glas ne cuje se daleko. Zaboravljate da nas ima širom srbije odnosno rasuti smo po celom balkanu. Zato apelujem na vaše organizacije da pomognu osnivanju vlaških stranaka širom drzave, jer samo se na taj način možemo sačuvati od srpskog nacionalnog *** uticaja. Samo udruženi i delovanjem na teritoriji cele države možemo promeniti njihovu svest i sačuvati našu kulturu odnosno naše korene. Pa mi smo ovde starosedeoci a osecamo se kao stranci.

Ja zaista ne znam da li su vlasi i rumuni jedan te isti narod. Verovatno i jesu jer se medjusobno mogu razumeti. Složicete se da su jezik i kultura osnovna obeležja jednog naroda. Međutim nama nisu problem rumuni vec srbi koji nas diskriminisu i ne žele da nas priznaju. A isti ti srbi zaboravljaju da su od nas starosedeoca naučili da se krste i preuzeli dosta nasih običaja.
Smanjite tenzije oko vlaha i rumuna, nama su problem srpski nacionalisti!!!
Pozdrav od KARAVLAHA iz Šapca!

Tekst: Aleksandar

*** (Primedba urednika
Naime reč fašista nije najprikladnija. Bor-grad INFO je blog ili medij gde svako može reći ono što želi ali apelujemo da to bude u jedanom tolerantanom i neuvredljivom tonu. Problemi se uvek mogu rešiti ukoliko postoji civilizovan dijalog a njega ne može biti ukoliko jedni druge nazivamo fašistima …ili barem to ne nismo spremni da dokumentujemo)

Popularity: 45% [?]