Centroistok - jedna od najmoćnijih trgovinskih kuća u staroj Jugoslaviji, na trenutke i sa 1.000 radnika. Statistika kaže da je to bila treća firma u državi. Atraktivni lokali u gradovima Timočke krajine, jedna je od retkih koja je na svom završnom računu popunjavala rubriku „Extra profit“. Dnevni pazari od po milion dinara ( u sadašnjim uslovima bilo barem deset puta više) i podatak iz istorije firme kaže da za 50 godina postojanja firme nije vodjeno toliko sudskih postupaka , koliko od kada je privatizovana.
- Pod izgovorom obezbedjivanja obrtnih sredstava prodaje se sve što se prodati može, a šta se dešava sa radnicima…
Pokušaćemo da Vas upoznamo sa informacijama do kojih smo došli, i u saradnji sa bivšim radnicima, probati da nadjemo pravog krivca koji svakako treba da odgovara za svoje postupke i pokrenuti priču o nepravdi vezanoj za „Centoroistok“
Pre privatizacije u firmi je bilo oko 450 radnika a sada ih je oko 40. ( toliko ih je bilo kada je poništena privatizacija.) Dobro obavešteni izvori tvrde da je se to desilo jer je gospodin Miodrag Lupulović otišao u Agenciju za privatizaciju i rekao da više nije spreman da ispunjava obaveze iz ugovora. Najblaže rečeno “opljačkao i pobegao i nikom ništa”. On je i dalje vlasnik 7% akcija, više od bilo kog radnika a to nije teško proveriti.
Do tog procenta je došao tako što je u firmu“uneo“ neispravan kamion, traktor, putnički mercedes … da bi to je ubrzo i otudjio. To je bila navodno u vrednosti od 14.000.000 dinara koju je po ugovoru morao da uloži. Takodje po ugovoru Lupulović nije smeo da otuđi više od 10% firme , ali ni to nije ispoštovano.
Čovek koji je platio prvu ratu (15.000.000 dinara) oštetio je Centroistok za više od 100.000.000 dinara, ali po svemu sudeći bez ikakvih posledica.
Inače Centroistok je bio pripreman po rečima upućenih za nekoga iz “Alco banke”, a ceo aranžman je, kako kažu radnici, vodila gospodja koja je u tom trenutku bila direktor. Medjutim i gospodin Lupulović je izgleda dobio nalog da obavezno kupi “Centroistok” i ide do kraja. Zato je, kažu oni koju su pratili, na aukciji, sam sebi podigao cenu za 7 miliona, kada su već svi odustali.
Tako je Centroistok privatizovan, a da radnici njome apsolutno ništa nisu dobili. Pljačka je počela vrlo brzo. Centroistokovi kamioni su korišćeni, kao i gorivo, a fakture je pisao „Mlinolup“ (Privatna firma novog gazde). Neke računice govore da je tako ostvarivao razliku od 2 dinara po kilogramu brašna.
Sve atraktivne prodavnice su prevedene na „Mlinolup“, naravno nezakonito i bez valjane dokumentacije. Sudbinu nepokrtene, doživeo je i veći deo pokretne imovine a radnici su umesto plate,( naravno oni koji nisu oterani), dobijali bonove, odn. potvrde kojima su mogli pazariti samo u svojoj firmi. Oni koji su se odvažili da traše novac, morali su da potpišu Ugovor o pozajmici i bar na taj način da dodju do živog novca, kako bi platili svoje obaveze.
Za prve tri godine , kao privatizovano preduzeće Centroistok je pao na 100 radnika. A svi koji su otpušteni morali su da potpišu izjavu kojom se odriču svih prava i potraživanja, kako bi makar ostvarili pravo na naknadu sa zavoda za zapošljavanje.
Preduzeće je potpuno uništeno i obezvredjeno. Niko nije postavio pitanje šta je sa 44.000.000 vrednom robom koja je postojala u trenutku privatizacije i koja je pravilno popisana.
Takodje nestale su i obavezne ratne robne rezerve. Poredjenja radi samo je brašna bilo 200 tona. A gde su pasulj, pirinač, ulje, mast i.t.d … Čak i daostavimo po strani to što je, sada već bivši gazda imao platu kao svi radnoci zajedno, i prihvatimo neprihvatljivu tezu koja kaže da je to sada prošlost, ostaje pitanje efikasnosti države koja očogledno nije u stanju da reši ovakve probleme. Ipaak bi trebalo prvo pitati radnike pre nego se dese ovakvi propusti ili jednostavno rečeno- pljačke. Čovek koji je doveo Centroistok u ovakvo stanje i dalje je akcionar, a pod njegovom palicom je, protivzakonito i bez poštovanja svih ekoloških pravila, ispušteno oko 2 tone amonijaka, kada je sredjivana „Hladnjača“.
Veoma je važno pokrenuti pitanje gradske pekare koja je volšebno pretrpela nekoliko transofrmacija a izgradnjena je sredstvima samodoprinosa gradjana i radnika grada Bora. .
Posto je Centroistok još uvek u postupku privatizacije treba obratiti pažnju sta se radi i sa kakvim namerama. Jedinu štetu će pretrpeti, mali akcionari, koji su uglavnom u zabludi, neobavešteni, nemoćni i uplašeni.
Radnici “Centroistoka” & Bor-grad INFO
Popularity: 28% [?]
(Tanjug)
